Kada smo počinjali biznis, nije bilo ovoliko komplikovanih pitanja i dilema. Kako bi jedan naš klijent to lepo opisao: „Dovoljno je bilo to što znam najbolje da povežem dve žice, a sad moram i PDV da znam, i ljude da znam, i kredite da učim i sličnim ovakvim stvarima da se bavim…“
Složićemo se, pitanja i dilema sličnih ima mnogo, a nismo mi zbog toga firme pravili i škole učili? Odgovore na njih moramo da damo, što na „dobar osećaj“ što iz „iz najbolje prakse“ (svoje i/ili tuđe). I od toga ćemo zavisiti u budućnosti, a ne samo od toga kako vezujemo žice.
Dilema 1: „Dug je loš drug“?
Meni je još moj pokojni deda govorio: „Sine, dug je loš drug!“ I jeste, pogotovo kada ga uzmeš, a:
- ne znaš zašto i za šta si ga uzeo
- ne znaš od čega i odakle ćeš ga vraćati
- imaš veliku razliku u ceni i ne treba ti izvor finansiranja
- na kratak rok, a koristiš ga za stvari koje će doneti koristi na dug rok
S druge strane, da vam neko ponudi da vam smanji rizik za 50%, a da vas to košta 20% profita, da li je i onda on „loš drug“? Da li je „loš drug“ ako zarađujete 6%, a plaćate 5%? Postoji i dobar i loš holesterol, zar ne?
Dilema 2: „Uzmeš kredu i sve je u redu“?
Bila jednom jedna ekonomsko propagandna poruka u fazama širenja „bankarstva“ u Srbiji. Bilo je i sličnih: “Sprečite game over!” ili “Rešio moj deda, da mi kupi sve što meni treba“.
I tako smo mi stajali, na kiši, u kolonama (kao onomad za ulje, šećer, „hleb nasušni“) za “kredu kako bi sve bilo u redu”, a retko ko se od nas zapitao:
- Šta to nije u redu da moramo po kredu?
- Zašto to nije u redu da (ne)uzimamo kredu?
- Za šta ćemo da potrošimo kredu?
- Koliko ćemo da platimo kredu?
- Koliko mi zarađujemo da bi „uzeta kreda bila vraćena u reda“?
I nauzimasmo se mi toga, a profiti i profitne stope finanijskih institucija rastoše. Ni krive, ni dužne – finansijske institucije. A, mi – i krivi i dužni.
Probajmo sebi da odgovorimo na jednostavno pitanje, pre korišćenja dodatnih izvora finansiranja (za šta god): “Šta će se desiti, ako ja to ne budem imao ili ne budem kupio?“ Ako je odgovor: „Ništa“, onda je ozbiljno pitanje šta će to nama i zašto ćemo da plaćamo?
Od „treba mi“ do „znam šta će mi“ nije dalek put.
Dilema 3: „Jeftin kredit je dobar kredit“?
Dobili smo sjajne uslove za kredit od banke: 5,2% + kvartalni ili šestomečeni EURIBOR. 5,2% efektivne ili nominalne kamatne stope? Profitna stopa nam je 7% i procenjeni period vraćanja investicije je 5 godina. Na raspolaganju su krediti na 3 godine sa kamatnom stopom od 5%, 5 godina sa kamatnom stopom od 8,5% i 7 godina sa kamatnom stopom od 12%. Koji ćemo odabrati?
Država je spremila subvencionisane kredite za „likvidnost“ – nama se učinilo da ih uzimamo da bismo lečili „nelikvidnost“? I to samo 3% plus trošak obrade kredita, uz grejs period od 6 meseci. Može li jeftinije od ovoga? Teško. Da li treba da ih uzmemo?
- Što da ne, ako ćemo da uložimo u nešto što se obrće
- Što da ne, ako ćemo da uložimo u nešto što nosi sa sobom najmanje 3,5% zarade i dovoljnog obima da može da obezbedi i vraćanje glavnice
- Što da ne, ako ćemo da iskoristimo rabate od 5%, za nešto što ćemo da prodajemo i naplaćujemo u periodu od mesec dana
- Što da ne, ako smo uložili u biznis sa brzim obrtom – do 18 meseci
U svim ostalim, bolje da ga nikada nismo ni uzeli i po 0% kamate – lako će postati „likvidacioni kredit“!
Dilema 4: „Kad nikome ništa ne dugujem, tada sam najsigurniji“?
Verovatno je tako – osim što sigurnost tj. „najsigurnost“ dosta i košta, ako sam dobro razumeo? S druge strane, kažu ljudi: “Nekako mirnije legnem kad nikome ništa ne dugujem!“ I znate šta još – koliko tek mirnije ležu svi vaši finansijeri, dobavljači, kupci… bez ikakve brige o vašem poslovanju. I ne pitaju vas mnogo za zdravlje, probleme, možete li, da li ste zaradili, naplatili, kada i koliko…
To nikako ne znači da ne plaćamo, ali da ipak još jednom postavimo pitanje sebi – ko je tada najsigurniji? “Naš dug je naša prednost“ kako sad to? Verujte mi, ni meni nije bilo jasno kad su mi prvi put to izgovorili. Dok ne dođoh u situaciju da više nismo mogli da izmirujemo obaveze na vreme. A, nije da smo malo dugovali… I tako Grci dobiše još…
Dilema 5: “Ako će biti više proizvodnje i prodaje, isplati se zadužiti se”?
Kredit se uzima kada nam je dobro u poslovanju i kada očekujemo da će nam biti dobro. Šta reče? Da, da, kada očekujemo da će se povećati ne samo prodaja, nego i profit – EBIT, ali još važnije EBITDA. Da li smo procenili za koliko će se povećati EBITDA, kao posledica veće prodaje? Da li je to u skladu sa ratom kredita koji treba da vratimo zbog povećanja obima poslovanja (prodaje i proizovodnje)? Da li nam je zbog rasta obima poslovanja (prodaje i proizovodnje), povećan i obrtni kapital?
Pružaj se prema guberu… htedoh reći, prema EBITDA.
Ređati dileme i trileme možemo da nastavimo, ali ideja nije problematizovati stvari, već se opredeliti i što objektivnije prikazati okruženje sa kojim se suočavamo i pronaći što bolje rešenje, jer:
“Sve ima svoje… I vatra i led,
U kap se spoje… I čemer i med,
Sve ima svoje… Vrlina i greh,
Tuge postoje da bi prizvale smeh.“
Možda i najbolji odgovor na pitanje kome ili čemu se prikloniti i za šta se opredeliti dao je francuski pesnik Alexis Pyron još u 17. veku:
“Kolin se divio nogama svoje ljubljene. U trenutku je mislio da je lepša desna, a zatim opet leva. “Ne razmišljaj toliko, prijatelju“ – rekla je ona – “daj da ja odlučim; istina leži u sredini!“
Razrešenje dilema – prve, druge, treće, četvrte, pete… Naravno da postoji, samo je pitanje kod koga je ključ?
U okviru svoje specijalnosti, pojedinac (kompanija) ima mogućnost da bira između alternativa koje ili već poznaje ili koje može da razume šire i dublje od onih koji ne dele njenu ekspertizu. Van tog domena, taj isti pojedinac bira između alternativa koje ne može da poznaje do iste mere. On tada ima mogućnost nepoznatih izbora. Svestan granice svog znanja (ali i neznanja), izbor pojedinca u situaciji izbora za koju nije specijalizovan će biti uslovljen savetima drugih.
Specijalizacija intelektualnog i fizičkog rada, kojom su danas dostupne mnoge alternative, pojedinca stavlja u situaciju da široku mogućnost izbora ima samo u okviru sopstvene specijalnosti, dok su za njega izbori izvan nje u velikoj meri nepoznanica, ili ih bar ne poznaje dovoljno dobro da bi pretendovao da je njegov izbor donešen u stanju zadovoljavajućeg poznavanja alternativa. Može da mu izgleda da u supermarketu odlično zna između čega bira, ali se taj utisak uveliko opovrgne kada sazna da to što je godinama kupovao i koristio je, na primer, kancerogeno.
U cilju povećanja broja alternativa, produbljenje specijalnosti će se nastaviti. Ali je potrebno imati na umu da time nastavljamo da sužavamo sposobnost da kvalitetno biramo između alternativa koje nam se nude van lične specijalnosti. Drugim rečima, treba imati na umu paradoks širenja mogućnosti izbora i dilema sa širenjem i usložnjavanjem našeg poslovanja i težiti smanjivanju kompleksnosti (ne komplikovanosti).
Kada se paradoks prihvati, pitanje koje se postavlja je kako ublažiti njegove negativne efekte, kako obezbediti da ne dovede do proizvodnje novih mitova i zabluda? Taj neželjeni rezultat je u potpunosti moguće izbeći, ako izbore specijaliste van njegovog domena ekspertize određuje savet koji on s razumevanjem prihvata.
