Koliko ste puta obećali sebi „od sutra vodim računa šta jedem“? Ili „od stura obećavam da počinjem da vežbam“, pa nakon prva dva treninga odustanete? Kada pitam prijatelje je li želiš da smršaš, odgovor je najčešće da. Odluka se brzo i lako donese, ali padne u zaborav sa prvim kolačem… I onda ponovo sledi obećanje, „od sutra ću, majke mi“. Iako smo svesni da kršenje ovakvih odluka loše utiče na naš izgled, ali i zdravlje, ignorišemo dogovorena pravila, svesni kako to utiče na kvalitet našeg života. Sve dok lekar ne kaže da su posledice po zdravlje tolike da je naša budućnost upitna… E tada postajemo spremni za zdravu ishranu. Slično je i sa biznisom. Dokle god nas posledice ne sateraju do zida, spremni smo da odlažemo promene i pomeramo rokove.
Kako onda očekivati da, u momentu kada uvodimo promene u kompaniju, svi zaposleni oberučke prihvataju i sprovode dogovoreno? Ne retko čujemo vlasnike i rukovodioce kako izgovaraju „pa nisu deca da im se ponavlja po sto puta“. Ali, koliko puta je ono dogovoreno kontrolisano? Koliko puta je obavljen razgovor jedan na jedan kako bi se uputile povratne informacije? I kako motivišemo zaposlene? Bez ličnog interesa, teško je menjati se. Kada rukovodiocu promena nije dovoljno važna da za nju pita, vraćamo se starim navikama. Ne treba trošiti vreme na ono što je nevažno i niko za to i ne pita – spomenulo se samo jednom, možda dva puta…
Za kraj: Stare navike čine da osećamo „sigurno“ i smireno, jer imamo utisak da nešto držimo pod kontrolom. I to je ujedno jedan od razloga zašto se pri izlaganju nekoj vrsti stresa okrećemo starim navikama. Da bi se promene desile, potrebno je promeniti način razmišljanja i rada zaposlenih, a to je proces i ne dešava se preko noći. Prvi korak ka promenama je podizanje kompetencija zaposlenih.